..i tako, bog nekad napravi savršeno biće.. ili bar savršeno u mojim očima.. ne znam kad sam i da li sam ikad pomislila, evo ovo si uradio dobro, i osetila to do najdubljeg dna svog bića, kao potvrdu istinitosti tog iskaza…
eto, ovo jesi…
ne znam koliko sam muškaraca u svom životu srela… verovatno po merilima mnogih – mnogo.. verovatno i previše? … koliko vriske i skake niokočega, nizašta..
ne, nisam ga odmah prepoznala.. ne, trebalo je da prodju meseci dok mi nije ušao u vidno polje, i odbio da se skloni iz njega… bio je tek neko tu, čiji drug me je zapravo privlačio, ili sam ja tako mislila, ali sa kim sam zapravo svakodnevno provodila prelepo vreme, sve verujući, kako je to eto, obično zezanje, opuštena uživancija bez pozadine u kojoj se nešto dublje pomera, tek eto, razmena misli teorija pretpostavki za i protiv ovoga i onoga.
a svidjalo mi se to jako.
što su obojica – svaki na svoj način, malo pomereni iz običnosti sveta. što su im razmišljanja o sitnim i bitnim stvarima mnogo dublja i što su spremni da tome posvete neko vreme, i neki napor, za koji većina nema nit vremena nit interesa.
a svako ko me iole poznaje, zna, da me “priče o vremenu” smaraju do bola.
i sad odjednom, kao u nekom filmu desilo se da se nas par tu sretnemo… otkud sad, zašto sad, zašto u ovim fazama naših života..
pričala sam mu svašta.. samo bi upali u moja kola i otišli, kao po klopu, do banke, vamo tamo, kao. stvarno priznajem, da nisam slutila.. samo pustila da se dogadja, i upijala svaki momenat kao neko ko je pustinju upravo prešao i došao do vode..
a on mi je prilazio svaki dan malo bliže.. ne da je bila neka tajna.. tek tako pred svima bi počeo da izgovara te komentare, o meni.. ljudi su gledali i smejali se jer je verovatno govorio ono što oni misle ali nemaju hrabrosti da kažu..
tad sam se prvi put zapitala hej, zašto to pričaš, ali opet sve stavljala u koš – iskrenog ‘muško-ženskog prijateljstva’…
jer…….. toliko toga je medju nama, kao spoj, i kao granica…
počev od godina. preko toga da smo kolege… a ja nikad do sad nisam mešala posao sa bilo čim ličnim… do.. njegove situacije u kojoj.. nije slobodan…
on.. ima malu ćerkicu.. od skoro sedam…
i ženu… sa kojom je bio razdvojen, ali su ponovo zajedno, od pre godinu dana..
i tu bi trebao da bude kraj priče. kraj svake priče.
za mene je dugo i bio. pretpostavljam da ga zato nisam ni videla kao bilo šta drugo osim – kolega, drugar. ta kutija.
i onda, 5 meseci nakon što smo se sreli, neka žurka, na kojoj smo zajedno i na kojoj se on ne odvaja od mene.. celu noć, nas desetak, idemo tamo vamo, po barovima dok nas ne isteraju, do sledećeg mesta gde je još otvoreno, dok ne pozatvaraju i tamo..
onda bašta hotela, pa soba jednog druga, malo pevanja, njih osam i nas dve, onda me prati do sobe oko četvorke.. moja cimerica nije u krevetu, niti u sobi, on se naginje prema meni i spušta usne na moje.. i ja.. ga ne odgurnem…
i onda sve te zadržavane reci.. šaputane na moje uvo.. da nemam pojma koliko voli da vidi ono sto vidi.. da oseća to što oseća… ja ga prekidam jer ga podsecam.. da nije sam, i kako bi mu bilo sutra kad se pogleda u ogledalo.. i tome slično.. i da neko mora da misli i za njih dve, tamo negde.. i da to očigledno nije on u ovom trenutku… i zato, tih dva tri sata ili nešto duže, samo se grlimo, onako iz totalne ljubavi… ja to moram da priznam…
u tom grljenju, on skine svoju košulju i majicu.. i oduzme mi dah, onako totalno…
kako ga nisam videla do tad… a nisam.. i to što je radio.. pokazao mi deo sebe za koji sam se iznenadila jako… jer sam mislila da je nezrelo derište.. a ispostavilo se .. da je zrelo biće, ma okej .. zreo muškarac, na najlepši mogući način, u potpunom značenju te reči…
‘caught off guard’…
ljubilo me i dodirivalo dosta usana i ruku, ali, ne preterujem ni za tren kada kažem, ni jedne nisam osećala kao njegove…
uz sve, što ne može biti ništa. ništa, nit bih da se zavaravam, niti bih da razmišljam o toj mogućnosti, ni varijanti, niti bih to želela, u stvarnosti ovog sveta i života. niti bi bilo dobro.
lažem, znam. u nekoj paralelnoj stvarnosti… bilo bi savršeno.
mislila sam okej, to je bilo to, od sutra je ‘doba trezvenosti’, i preći nikakvu granicu nećemo, nismo uradili ništa ‘toliko’ loše, i neka ostane na tome.
u kratkom razgovoru u pauzi izgovaramo to i slažemo se, oboje, da je to to, i da ništa drugo ne može biti i ne treba.
to je bilo pre više od 4 meseca… i ne, nije prošlo dugo, dok je predložio.. da me poseti, a ja rekla okej… kao.. za samo jednom.. ‘to get it out of the way’…
ja se onda povučem, trudim se da ga ne gledam, i da mu se obraćam što manje mogu.. da on ne primeti to.. ali on sve primeti.. sve u vezi mene ga zanima, potpuno, kao da je zaista… da me je sreo ranije, da mu je drago da nisam umrla x puta do sad kad sam mogla jer me onda on ne bi upoznao, da bi samnom sve kada bi mogao, i sve me zbunjuje, jer voli nju i njih i treba da ih voli, i zašto sam ja uopšte u ovoj priči, i zašto nakon svega, ona obara sve što sam ikad u životu naučila i ostavila iza sebe, odavno.
onda ostajemo duže dok svi ne odu kad se ponekad desi da možemo, da treba da mi pokaže kao neke stvari, pa me dodirne slučajno, a onda krene da me ljubi.. i ja tu.. padnem.. svaki put..
onda neke proslave na kojima uvek sedne do mene, i dodiruje me ispod stola, a ja se pitam da li to drugi ljudi ne vide ili se prave ludi da ne vide, i .. svi odu kućama mi ostanemo do prvih jutarnjih..
onda predlog da nadjemo način komunikacije koji bi bio siguran…
onda mi piše preko vikenda, ja njemu nikad, jer ne želim da izazivam tamo apsolutno ništa.
onda i tokom nedelje, kako mu nedostajem, bukvalno kako izadjem iz kancelarije, onda pred spavanje, da se nada da će mi ući u snove da bar tamo budemo zajedno, i tome slično..
ima toliko toga…
kad se povučem pita me šta se desilo i da li je on uradio nešto da me povredilo i ima li ičega što bi mogao da uradi za mene.. da bih se osmehnula jer to voli…
okej.. mislim da ste dobili neku sliku…
i znam sve savete, čitala sam priče ljudi koji su prošli kroz istu stvar, o da ni prvi ni poslednji, o kako nam je samo dosadno, svesti sve na nešto banalno, može se što da ne,
kada bi bilo.
nacimala sam se boreći se sa životom i hoteći da postavim stvari onako kako mislim da bi trebalo da stoje, a on mi ih je porušio do temelja uvek i svaki put. apsolutno svaki.
nemam više snage da se borim, kao sa vetrenjačama, rekla sam ti, okej, neka ti bude, nek bude kako ti hoćeš, ako si ”mi” ga poslao verovatno imaš neki razlog, ili mene njemu, izgleda sve samo ne slučajno, nek traje šta god da je ovo dok traje,
i ako je ljubav, onda je neka koja će trajati zauvek. jer ni početi ne može.
i sad šta…. on kaže da to što se desilo nama je zapravo tužno.. jer nije zdravo ni za mene ni za njega.. i hej, samo bog zna koliko je to istina.. tu smo, jedno pored drugog, a nedostajemo si… i njegove okice kako sjaje ponedeljkom kao kristalno planinsko jezero, i poruke nedeljom uveče, “sutra je radni dan” kao da su to ‘best news in the world’ :d) i tako………………….
ako ova priča zvuči tako kao da sve razumem.. daleko od istine jer ne razumem.. inače ne bih pisala.. ako znam šta mi je činiti, ne bih se pitala šta mi je činiti, i kako, kad je to neko mentalno znanje, koje nema veze sa životom.
jednom rečju – užasj
da stanem ovde.
da se izvinim za sve.
i mahnem, za pozdrav, pa ako iko otpozdravi
u ovom postu, za tanju :d)…………………….
Like this:
Like Loading...
Dve Marije 
Samo knjiga, knjiga je zakon. I učenje.
Samoću ne podosim.
OK je što si mu preporučila stručnu pomoć, ali nemoj ti da isprobavaš je li pomoć uspela ili nije. Od tebe je dosta.
Nek si ti nama dobro, a piši kad hoćeš (a gledaj da bar ponekad hoćeš).