Tu sam na deset dana, od kojih se polovina vec okrnjilo, a moje misli sa njim, i njegove samnom, s vremena na vreme podeljene, vecinom vremena cutane.

Kako ubiti ljubav, i ostaviti sve iza sebe jer znam – svesnim delom sebe – da je to najbolje za sve strane, mene ukljucivo, njega i njih, i svet oko nas i u nama..

Tako da mi ova razdajina dobro dodje.. iako mi pise, da mi nedostaje moje lepo lice i sve ostalo od mene..

Ironicno je.. da posle svega sto sam prosla eto sretnem nekoga za koga mogu po prvi put da izgovorim te reci, da je onakav kakvog sam zamisljala da bih sa njim sve od pocetka do kraja i zauvek.

I ako bi tako bilo on bi bio slobodan..

U drugom planu su mi obaveze za fakultet, projekti, ispitni rokovi i sve ostalo..

Srecna sam sa svojom divnom porodicom i zahvalna sto mogu da budem deo njihovog zivota barem par puta godisnje..

ali mislim o povratku, o tome da je jos sest dana do naseg susreta, i o tome kako da prevedem sve to sto znam da ce da bude u vazduhu u neko cisto prijateljstvo..

Ne trazim novu ljubav niti mi treba..

Nisam trazila ni ovu.. niti sam verovala da se moze dogoditi… meni.. uopste.. vise… ikakva..

Advertisements

..i tako, bog nekad napravi savršeno biće.. ili bar savršeno u mojim očima.. ne znam kad sam i da li sam ikad pomislila, evo ovo si uradio dobro, i osetila to do najdubljeg dna svog bića, kao potvrdu istinitosti tog iskaza…
eto, ovo jesi…
ne znam koliko sam muškaraca u svom životu srela… verovatno po merilima mnogih – mnogo.. verovatno i previše? … koliko vriske i skake niokočega, nizašta..
ne, nisam ga odmah prepoznala.. ne, trebalo je da prodju meseci dok mi nije ušao u vidno polje, i odbio da se skloni iz njega… bio je tek neko tu, čiji drug me je zapravo privlačio, ili sam ja tako mislila, ali sa kim sam zapravo svakodnevno provodila prelepo vreme, sve verujući, kako je to eto, obično zezanje, opuštena uživancija bez pozadine u kojoj se nešto dublje pomera, tek eto, razmena misli teorija pretpostavki za i protiv ovoga i onoga.

a svidjalo mi se to jako.
što su obojica – svaki na svoj način, malo pomereni iz običnosti sveta. što su im razmišljanja o sitnim i bitnim stvarima mnogo dublja i što su spremni da tome posvete neko vreme, i neki napor, za koji većina nema nit vremena nit interesa.
a svako ko me iole poznaje, zna, da me “priče o vremenu” smaraju do bola.

i sad odjednom, kao u nekom filmu desilo se da se nas par tu sretnemo… otkud sad, zašto sad, zašto u ovim fazama naših života..
pričala sam mu svašta.. samo bi upali u moja kola i otišli, kao po klopu, do banke, vamo tamo, kao. stvarno priznajem, da nisam slutila.. samo pustila da se dogadja, i upijala svaki momenat kao neko ko je pustinju upravo prešao i došao do vode..

a on mi je prilazio svaki dan malo bliže.. ne da je bila neka tajna.. tek tako pred svima bi počeo da izgovara te komentare, o meni.. ljudi su gledali i smejali se jer je verovatno govorio ono što oni misle ali nemaju hrabrosti da kažu..
tad sam se prvi put zapitala hej, zašto to pričaš, ali opet sve stavljala u koš – iskrenog ‘muško-ženskog prijateljstva’…
jer…….. toliko toga je medju nama, kao spoj, i kao granica…

počev od godina. preko toga da smo kolege… a ja nikad do sad nisam mešala posao sa bilo čim ličnim… do.. njegove situacije u kojoj.. nije slobodan…
on.. ima malu ćerkicu.. od skoro sedam…
i ženu… sa kojom je bio razdvojen, ali su ponovo zajedno, od pre godinu dana..

i tu bi trebao da bude kraj priče. kraj svake priče.
za mene je dugo i bio. pretpostavljam da ga zato nisam ni videla kao bilo šta drugo osim – kolega, drugar. ta kutija.
i onda, 5 meseci nakon što smo se sreli, neka žurka, na kojoj smo zajedno i na kojoj se on ne odvaja od mene.. celu noć, nas desetak, idemo tamo vamo, po barovima dok nas ne isteraju, do sledećeg mesta gde je još otvoreno, dok ne pozatvaraju i tamo..
onda bašta hotela, pa soba jednog druga, malo pevanja, njih osam i nas dve, onda me prati do sobe oko četvorke.. moja cimerica nije u krevetu, niti u sobi, on se naginje prema meni i spušta usne na moje.. i ja.. ga ne odgurnem…
i onda sve te zadržavane reci.. šaputane na moje uvo.. da nemam pojma koliko voli da vidi ono sto vidi.. da oseća to što oseća… ja ga prekidam jer ga podsecam.. da nije sam, i kako bi mu bilo sutra kad se pogleda u ogledalo.. i tome slično.. i da neko mora da misli i za njih dve, tamo negde.. i da to očigledno nije on u ovom trenutku… i zato, tih dva tri sata ili nešto duže, samo se grlimo, onako iz totalne ljubavi… ja to moram da priznam…
u tom grljenju, on skine svoju košulju i majicu.. i oduzme mi dah, onako totalno…
kako ga nisam videla do tad… a nisam.. i to što je radio.. pokazao mi deo sebe za koji sam se iznenadila jako… jer sam mislila da je nezrelo derište.. a ispostavilo se .. da je zrelo biće, ma okej .. zreo muškarac, na najlepši mogući način, u potpunom značenju te reči…
‘caught off guard’…
ljubilo me i dodirivalo dosta usana i ruku, ali, ne preterujem ni za tren kada kažem, ni jedne nisam osećala kao njegove…
uz sve, što ne može biti ništa. ništa, nit bih da se zavaravam, niti bih da razmišljam o toj mogućnosti, ni varijanti, niti bih to želela, u stvarnosti ovog sveta i života. niti bi bilo dobro.
lažem, znam. u nekoj paralelnoj stvarnosti… bilo bi savršeno.

mislila sam okej, to je bilo to, od sutra je ‘doba trezvenosti’, i preći nikakvu granicu nećemo, nismo uradili ništa ‘toliko’ loše, i neka ostane na tome.
u kratkom razgovoru u pauzi izgovaramo to i slažemo se, oboje, da je to to, i da ništa drugo ne može biti i ne treba.
to je bilo pre više od 4 meseca… i ne, nije prošlo dugo, dok je predložio.. da me poseti, a ja rekla okej… kao.. za samo jednom.. ‘to get it out of the way’…
ja se onda povučem, trudim se da ga ne gledam, i da mu se obraćam što manje mogu.. da on ne primeti to.. ali on sve primeti.. sve u vezi mene ga zanima, potpuno, kao da je zaista… da me je sreo ranije, da mu je drago da nisam umrla x puta do sad kad sam mogla jer me onda on ne bi upoznao, da bi samnom sve kada bi mogao, i sve me zbunjuje, jer voli nju i njih i treba da ih voli, i zašto sam ja uopšte u ovoj priči, i zašto nakon svega, ona obara sve što sam ikad u životu naučila i ostavila iza sebe, odavno.
onda ostajemo duže dok svi ne odu kad se ponekad desi da možemo, da treba da mi pokaže kao neke stvari, pa me dodirne slučajno, a onda krene da me ljubi.. i ja tu.. padnem.. svaki put..
onda neke proslave na kojima uvek sedne do mene, i dodiruje me ispod stola, a ja se pitam da li to drugi ljudi ne vide ili se prave ludi da ne vide, i .. svi odu kućama mi ostanemo do prvih jutarnjih..
onda predlog da nadjemo način komunikacije koji bi bio siguran…
onda mi piše preko vikenda, ja njemu nikad, jer ne želim da izazivam tamo apsolutno ništa.
onda i tokom nedelje, kako mu nedostajem, bukvalno kako izadjem iz kancelarije, onda pred spavanje, da se nada da će mi ući u snove da bar tamo budemo zajedno, i tome slično..
ima toliko toga…
kad se povučem pita me šta se desilo i da li je on uradio nešto da me povredilo i ima li ičega što bi mogao da uradi za mene.. da bih se osmehnula jer to voli…

okej.. mislim da ste dobili neku sliku…
i znam sve savete, čitala sam priče ljudi koji su prošli kroz istu stvar, o da ni prvi ni poslednji, o kako nam je samo dosadno, svesti sve na nešto banalno, može se što da ne,
kada bi bilo.
nacimala sam se boreći se sa životom i hoteći da postavim stvari onako kako mislim da bi trebalo da stoje, a on mi ih je porušio do temelja uvek i svaki put. apsolutno svaki.

nemam više snage da se borim, kao sa vetrenjačama, rekla sam ti, okej, neka ti bude, nek bude kako ti hoćeš, ako si ”mi” ga poslao verovatno imaš neki razlog, ili mene njemu, izgleda sve samo ne slučajno, nek traje šta god da je ovo dok traje,
i ako je ljubav, onda je neka koja će trajati zauvek. jer ni početi ne može.

i sad šta…. on kaže da to što se desilo nama je zapravo tužno.. jer nije zdravo ni za mene ni za njega.. i hej, samo bog zna koliko je to istina.. tu smo, jedno pored drugog, a nedostajemo si… i njegove okice kako sjaje ponedeljkom kao kristalno planinsko jezero, i poruke nedeljom uveče, “sutra je radni dan”  kao da su to ‘best news in the world’ :d) i tako………………….

ako ova priča zvuči tako kao da sve razumem.. daleko od istine jer ne razumem.. inače ne bih pisala.. ako znam šta mi je činiti, ne bih se pitala šta mi je činiti, i kako, kad je to neko mentalno znanje, koje nema veze sa životom.

jednom rečju – užasj

da stanem ovde.

da se izvinim za sve.

i mahnem, za pozdrav, pa ako iko otpozdravi

u ovom postu, za tanju :d)…………………….

Napisati nešto, javiti se, kome, seća li se iko još nas dve..

A mi još živimo, da nas Bog pita zašto, nisam sigurna da bih znala da odgovorim 🙂

uglavnom, nije loše, i sve je kao i obično u apsolutnom haosu, iznutra bar..

Konačno radim, stalan posao, dobro je iako putujem svakodnevno, ali kažem sebi da vredi. prethodnih 7 godina borbe i muke se u nekom smislu konačno vraća dobrim..

I usput, gde nađem vremena ne znam, ali evo u toku je i moj drugi masters… predavanja, vežbe, seminarksi, projekti, ispiti, u vremenu koje je samotno..

eh barem da je..

jer on.. neki novi ‘on’…

mi zaokuplja misli, i jedva preživim te vikende, kad smo razdvojeni.

Nakon ‘he-man-a’ sam rešila da mi je dosta dece. Dok on nije ušao na ta vrata i razdrmao mi korenje.. Nisam tražila, samo je bilo lepo i sačekao me kad se moj oprez prema njemu istopio.. Više od 4 meseca od onda, i .. traje, nešto što ne bi trebalo da traje niti postoji uopšte… Da bi me pitao da se udam za njega, kada bi mogao.. Zašto si tako.. sve.. pitala sam ga jednom.. Jer zaista je ironično, što bi Alanis rekla..

Sanjam njegove kristalne oči, i prste, i  zagrljaje.. Sinoć, me poljubio tako na brzinu, u prostoru koji nije siguran, od ljudi..

Zašto si u mom životu, i kako da te razrešim… kad su svi moji zaveti samo zavaravanja da prekratim nedostajanje i da si zamažem oči dok te ne vide ponovo.. kad sve u vodu padne što sam si naobećavala u međuvremenu….

Pišem, da ne pišem.. Prsten koji si mi dao sam ti vratila.. Nisi bio srećan tad, i vidim da ga još čuvaš tu na stolu, sa tom tamno crvenom vrpcom, da se ne izgubi…

U nekom paralelnom svetu, dušo prelepa, ti i ja bi bili savršeni… totalno i apsolutno… na svim nivoima, jer bih ti pružila sve što znam i što mi govoriš da bi želeo, a nemaš, i onda i više od toga..

Ali ono što imaš, bi trebalo da ti je dovoljno, i da u tome za mene nema mesta ni prostora ni vremena.

Ii zato .. da se opsetim vrline presecanja.. mogu li.. mogu li.. mogu li…

………………..

Pozdrav, iz sunčanog subotnjeg jutra.. irlandijskog.. od nas dve…………………… : )…..

Ne, ne te dece na koju mislite.. Tu decu volim, do iznemoglosti i nazad..

A i ona mene :d))

 

Nego dece.. sa kojima se petljam.. pocev od  J.-a.. koji mi je pomrsio loncice..

Nije to da su oni losa deca.. naprotiv.. NIje to da mi je bilo dosadno i jednog trenutka..

Ali..

 

Umorna sam od psiholoske ‘dece’, nevezano za njihove godine…

Ima u mom zivotu i te dece koja su u mojim godinama, ili tu negde.. nema to veze sa brojem.. Ali ima veze sa zreloscu, sa postojanoscu, istrajnoscu u necem sto je istrajnosti vredno, imanju nekih merila i pravila koja bi postovali na prvom mestu oni sami..

Ima veze sa nebivanjem “maminim sinovima”, pretpostavkama da je svako sra**e oprostivo, cak i kada se ponavlja..

Epa gospodo, nije.

 

 

 

 

 

I ovo će tek tako proći i od svega ostaće tek neke senke…
Zapisati ih da ne izblede?
Zašto bih…
Zašto da se sećam tvojih ruku, tvog lica, tvog he-man-ovskog mladog tela, nad mojim, po meni svuda, kad sam ti već rekla zbogom, nas dvoje nikad, šta god ti maštao i o čem god sanjao.
Nisam ti ja za to. Neke žene nisu stvorene za vezu, za kuću, za kuvanje ručka i postavljanje stola.
Neke žene nisu rođene da se vežu, da dopuštaju da budu i ostanu vezane, ne ide svaka suknja uz svaki bok, i tako je to oduvek bilo i biće.
Zašto si baš mene odlučio da izabereš, da li te samo odbijanje privlači da me osvajaš…
Ne želim da gubim tvoje vreme. Ni svoje.
Uzela sam ono sto sam htela, dala sam ti ono sto si želeo, šta sad.
Izbrisala sam tvoje slike, da me ne bude i ne podsećaju jer je to samo muka.
Muka od tvoje lepote, čarobnog osmeha, pametnih razmišljanja, zrelih stavova i dela, spavanja na mom ramenu, muka od dodira, od smejanja u kupatilu, prislanjanja vrelih usana na moje, a mog tela na hladne pločice, e da su me bar rashladile… Muka od poziva na čaj do kojeg nikad ne bi stigli, i onda, zašto da te se i dalje sećam, da ispisujem ove redove i da pokušavam da utkam tvoj miris na ekran kao da se to može, iz mojih pora je već počeo da lagano bledi, i dobro je tako.
Neke priče nisu predodređene da traju.
Neke priče su stvorene da budu dogođene u trenu, i da promene istoriju i kurs onih što su se u njima zadesili.
Ne zovi. Jer ti neću više nikada ponovo doći, lepoto.

 

20160212132620

Mmmmmark……

njegov nastup me oborio s nogu od prvog trenutka, samo sto mu to naravno nisam rekla.. cudila sam se sebi kako je moguce da osecam to sto osecam prema nekome ko je toliko toliko mlad, kao on.. ali prelep je, mislila sam u sebi.. te oci, taj osmeh, to telo.. mmmmmmmmm…

nas susret, prepun varnica, njegovi otvoreni komentari i nespretno ali sigurno izrecene zelje.. na neodoljiv nacin.. njegova dubina, inteligencija, cistota.. me lagano razoruzavala..

kakvo divno bice, mislila sam.. ispratio me do kola, zagrlio, mogu li da te poljubim pitao je, ne rekla sam, dok se on vec izvio prema meni i spustio svoje usne na moje.. odgurnula sam ga blago.. i rekla ne, necemo tamo, sve je ovo samo prijateljski.. dok je odlazio okrenuo se i rekao sa osmehom i bezobrazno.. ” i  liked the taste”…

videli smo se ponovo naravno… bila sam sa J.om u starbaksu kod trinitija, posle cega sam trebala da se sretnem sa juznoamerickim bogom lepote, bez preterivanja.. J. je otisao, a on mi prisao i ponovo me zagrlio, blago ali mm.. setnja do IFI-a, neki film, htedoh da sednemo negde u sredinu a on kaze ne ne hajdemo ovamo, poslednji red, sredina.. od filma pola videla nisam, i ne mislim da sam propustila ista.. njegova ruka na naslonu mog sedista, pa na mom ramenu, a njegove usne na mojim.. ovog puta ga nisam odgurnula.. nisam ni mogla ni htela..

setnja po gradu dok otkucava ponoc, njegovi poljupci ispred olimpije, nas smeh, osecanje radosti poput dece u tinejdzerskim godinama. s tim.. sto on u njima i jeste…lol

.. prica o ratu u venecueli, njegovoj zemlji koju zavoleh za to kratko vreme, roditeljima i bratu, prirodi.. svemu i svacemu.. revoluciji.. pravoj strani..

izmedju tih varnica medju nama..

prati me do garaze, ulazimo zajedno na zadnje sediste.. iako su okolo ljudi… u tom polumraku.. nije me briga…….

sledeci put, odvezli smo se do mene.. dok se vozimo odmerava moje noge u tankim crnim carapama.. i mini suknjici.. ulazimo, pustam laganu muziku, on navlaci zavese, prilazi mi dok palim svece, grli otpozadi i ljubi povratu.. mmm, najlepse usne koje su me ikada ljubile, i swear to god.. pustam ga da mi skida deo po deo odece, njegova energija me preplavljuje i prepustam se tom uzivanju u trenutku… what did i do to deserve this, pitam se lol.. znam da je mlad, ali to sto mi je radio.. je bilo. prelepo… izmedju : ), pricamo, smejemo se, grlimo.. on pita jel mogu ponovo, ja se nasmejem naravno.. i onda.. vreme protice. ja ne primecujem. tu noc…

ujutru shvatam, da ovo moram da prekinem, jer se mogu potpuno zaljubiti u tog osamnaestogodisnjaka lol… njegovo egzoticno ime, njegova slika na mom telefonu i osecaj koji mi preplavi telo svaki put kada ga cuejm vidim, ili kad njegova porukica zazvoni na mobilnom..

vidjamo se jos jednom, kazem mu sve to. on razume, kaze kako mu je bilo prelepo, da sam bila nejgova fantazija (biti sa starijom zenom, da sam mnogo lepsa nego sto je zamisljao lol …) :d ) kapiram to, shvata i on..

od tad mi salje poruke s vremena na vreme, bio je ovde onde desilo se ovo ono, prosle nedelje je sreo devojku njegovih godina sa kojom je poceo vezu, drago mi je za njega, govorim mu stvari koje ce mu pomoci da prevazidje nesigurnost u sebe..

volim zivot.. volim.. volim……….

 

ps. prvi put nakon J.-a, bilo je vreme, slozicete se (bar sa tim – nadam se :d))…………………

pozz, 2m : )

Obećala sam sebi (a evo i Vama), da ću pisati bar jednom u mesec, dva.. Obzirom na to da me tako dugo ovde nema, biće to za mene – “često” : ).

Imala bih puno toga da Vam kažem a teško mi je i da počnem.. Odakle, šta iskucati, šta izostaviti, može li se slovima preneti neki događaj, uvid, doživljaj, tok promena, što spoljašnjih, što unutrašnjih..

Elem, pre mesec ipo počela su predavanja i na UCD-ju i na Trinitiju, što znači da već imamo gomilu seminarskih koji uskoro treba da se predaju a ja skoro nijedan počela nisam.

Nakon raskida sa J.om bila sam svesna da ću proći kroz period krize, nadah se tih šest meseci što kažu psiholozi, pa sam nekako bila spremna na to iako nije bilo lako..

Uglavnom, ono na šta nisam bila spremna je ovaj, drugi krug.. čistilišta, čega već..

Čini mi se da je teži nego prvi, počeo je baš tako, kad su počele sve ove obaveze i cimanja.

Za vreme leta lepo sam uspevala da se nateram ali ipak uspeala da ispunim sebi zadani ritam ranog ustajanja, vežbanja od sat vremena 6 puta nedeljno i pozitivne promene ishrane, priprema za ispite iz arhitekture i čitanja literature, viđanja sa nekim ljudima tu i tamo mada sam izbegavala jer nisam najbolje društvo, dugih brzih šetnji od sat dva više puta nedeljno, i to mi je pomagalo da se osećam koliko toliko dobro u vezi sebe i da vidim neku nadu za život na kraju tunela, stara srpska priča o tome kako iz mračne prošlosti u svetliju budućnost kod mene izgleda još uvek traje, jel.

A onda sam se videla dva puta sa J.om, pre i posle povratka iz Serbije, gde sam bila na nedelju dana, sredinom septembra. I, dozvolila sam da se ponovo raspadnem.

Nisam bila svesna šta mi se dešava do pre neki dan, jer sam izgleda tako dubko potisnula u sebi misao o tome da bih možda želela da obnovimo kontakt a da to ima nekog smisla, uprkos tome što mi je moja terapeutkinja govorila.

E da bih zapravo stvarno uvidela koliko je to nemoguće. Ni to, niti obnova kontakta sa njegovom porodicom koja mi nedostaje..

Tako da, možda zapravo tek sada, počinje tih, šest meseci…

Teškoća je bila i u tome što mi je J. dugovao dosta novca, i što je mogao to da mi vraća mesečno, na rate, pa sam jbg morala da ostanem u kakvom takvom kontaktu sa njim. Sreća je, da su ostale samo još dve, ovog i idućeg meseca i onda se vrata mogu zatvoriti i odahnuti. On je zvao telefonom par puta a ja se nisam javljala. Onda bih, nakon par dana poslala sms kao, e bila sam u gužvi, šta ima. Hoće da dođe iduće nedelje da me poseti, a ja zazirem. Mislim da sam mu rekla sve što sam imala. I više od toga.

Rekla sam mu o bolesti njegovog karaktera o kojoj sam otkrila pa sam to podelila sa njim jer bi mu nešto moglo značiti. Možda. Pa, izgleda da nije. Nema tu iznenađenja.

Rekla sam mu i o suočavanjima sa samom sobom, a i za to on – ispunjavajući svoje narcisitičke potrebe, nema vremena niti energije čak ni da razmisli. Ni tu ništa novo pod suncem.

Izgleda da je svako moje naknadno davanje mog sopstvenog vremena u taj odnos samo apsolutno gubljenje, neka vrsta milosrđa, a ne znam mogu li niti trebam li to više. Ili možda znam, da ne treba.

I tako, tu sam. U procepu izmedju nigde i nigde. Ako preživim ovih narednih sedam meseci zarobljenosti studijama, ako ispolažem sve te ispite i oslobodim se od toga, možda će moj život dobiti šansu da krene u nekom drugom, vedrijem i lepšem pravcu.

Do tad, ….

PS. moja terapeutkinja kaže obzirom da sam dijagnostifikovana sa teškom depresijom da bih trebalo da počnem da uzimam lekove protiv iste, a meni to ne pada na pamet.. so i’ll have to figure out something else, to pull myself together, što bi rekli braća englezi.. a veze nemam šta… nedostaje mi to da volim nekog jer volim da volim, a iskreno muka mi je od muškaraca koji jedino žele telo i seks.. bez ikakve smislene veze.. kao što mi je muka i od ovih zarobljenih u balavljenju nad pornografijom ili svakom prolaznicom u mini suknjii (ili su ove dve zapravo ista (nadam se ne i jedina) kategorija, jebem li ga).. uopšte nemam želju ni da pokušavam išta sa takvim likovima makar to značilo da ću biti sama do kraja života. u manastir, jel da brate hamlete :ddd))) takvo je vreme došlo….

PPS. BTW 17i novembar, QOTSA u O2 areni.. one nice thing to look forward to.. ovaj poslednji album Džoš je napisao za mene..

I appear missing…